Čitava istorija ljudske kulture uči nas da tradicije jedna drugu bogate i da nema nezavisne tradicije. Navešću samo jedan primer: naš srpski spomenik krajputaš nedvosmisleno je izveden iz turskog nišana. Turski, odnosno islamsko-arapski grobni beleg izveden je nešto posrednije iz jevrejskog.

Junaci su se, dakle, junački tamanili, ali na planu univerzalnog jezika simbola odavali su sebi poštu na istovetan, bezmalo bratski način.

Autohtonih tradicija nema. Prema tome, trebalo bi razvijati ne samo ljubav prema sopstvenoj, već prema tradicijama uopšte. Razvijati upravo tako da bi se od malih nogu imalo sluha za višestruka pretapanja i za praćenje opšteljudskih ideja koje se u velikoj slikovnici ljudskih tradicija dragoceno kriju. Nažalost, mi taj nauk još nismo naučili. Nismo, jer tradicije koliko mogu jedna drugu bogatiti, isto toliko mogu i jedna drugu potirati. A tamo gde počinje višestruko neprijateljstvo paranoidno ukrštenih tradicija, dolazilo je, kao što znamo, bar na našem terenu, i do ukrštenih noževa.

Treba sve umeti razumeti, treba umeti uvažiti i ono što je emocionalna memorija nekog drugog, nekog tu, pored nas.

Sve te mnogobrojne tradicije – junačke tradicije – našeg prostora, sklapaju se u zajedničku sliku ljudske drame, u redosled slika velikih iskušenja, teške istorijske bede koja je uglavnom bila zajednička za sve naše jugoslovenske, pa i balkanske sredine.

Bogdan BOGDANOVIĆ, Glib i krv