Jedni su pisci tvrdili da je čoveku urođena dobrota, a drugi da je čoveku urođena zloća. Međutim, izgleda da je čoveku urođeno jedno jedino osećanje, a to je strah od života. Čovek se na ovom svetu boji svega, i velikog i malog, insekta koliko i lava, zlih reči koliko i zlih bolesti, hladnoće koliko i vrućine, starosti koliko i sirotinje. On se boji ući u pustu šumu i ostati u praznoj sobi. Čovek je zbog tog straha rođen nezadovoljnim i melanholičnim.

Zato i danas sve što čoveka premaša, njega prirodno i užasava. On voli vlast, ali zato da bi on vladao drugim, a ne drugi njime. I on poštuje zakone, ali ne zato što oni oličavaju ideal harmonije i pravde, nego pre svega što njega samog brane od jačega i lukavijeg nego je sam on.

U svakoj čovekovoj hrabrosti ima pola straha.

Međutim, od svega na svetu, čovek se najvećma boji drugog čoveka. Dovoljno je da noću vidi iznenadno na zidu ulice senku drugog čoveka pa da premre od straha. On se plaši i kakvog nepoznatog glasa u šumi i nečijeg koraka u sporednoj sobi. Čovek se boji čak i čoveka slabijeg od sebe i nepametnijeg od sebe. Plaši se i nečije pretnje i kad unapred zna da je ona neostvariva.

On je večito na oprezi, čak i većma nego i ma koja druga životinja, kao da odista uvek postoji neko koji i dan i noć samo radi o njegovoj propasti. Svako zato krije od drugih ljudi svoju tajnu i niko ne veruje da je dovoljno zaključao sve svoje brave.

Jovan DUČIĆ, Jutra sa Leutara