Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa tri), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu.

U starijim godinama NIKOLA TESLA je razvio snažnu ljubav prema golubovima. Nikad naročito druželjubiv, bez intimnijih prijatelja u toku života, Tesla je hranio veliki broj golubova, da bi među njima naročito zavoleo jednu golubicu o kojoj je pisao: “Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna osećao sam to, došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj…

A onda, jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu i, kao i obično, rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban: htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže – da će umreti. I onda, kada sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji.

“Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, iako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano”.

Kada ne bismo znali da je ovakva divna i potresna priča došla od naučnika svetskog glasa, bili bismo uvereni da ona potiče od nekog umetnika, pesnika ili nesrećnog usamljenika koga su ljudi odbacili, a on je onda svoju ljubav prema njima, u potpunosti, preneo na golubove.

Vladeta JEROTIĆ, Nikola Tesla – psihološki portret