Što je čoveku budnija i življa duša, to su njegovo robovanje fizičkim potrebama i njegova zavisnost od materijalnih uslova života slabiji i manji. To je stara, oduvek poznata istina, ali zanimljivo je posmatrati njenu savršenu tačnost i strogu primenu u životima ljudi oko nas.

Ljudi podležu materiji, robuju joj i pate od nje tačno onoliko koliko je duša u njima uspavana, uzeta ili mrtva. To je istina, ma koliko da ima oko nas živih primera koji prividno govore protivno. Često vidite ljude koje poznajete kao vrlo umne i savesne kako pate od materijalnih nedaća u raznim oblicima i u tolikoj meri da to izgleda kao teška nepravda i bolan izuzetak od gornjeg pravila. Isto tako srećete druge ljude koji ne izgledaju ni duševni ni obdareni oštrim umom i dobrim ukusom, a koji su slobodni od materijalnih beda i prohteva, i uopšte prolaze kroz ovaj vidljivi svet kao biblijski mladići kroz ognjenu peć. To je ono što može da nas zbuni i navede za trenutak da posumnjamo u tačnost gornjeg pravila. Ali znajte da je vaša sumnja neosnovana, da su vaši utisci površni, vaša saznanja nepotpuna.

Kad biste mogli dublje pogledati i bolje shvatiti, vi biste videli da onaj prvi čovek ima ranjavo ili zamrzlo mesto na duši, zbog kojeg trajno pati u okovima materije, a ovaj drugi da nosi u sebi savršenstvo koje se ne vidi a koje ga čini slobodnim i nezavisnim od svega.

Ukratko: da je prvi zasluženo kažnjen, a drugi pravedno nagrađen, ma koliko našem nesavršenom pogledu izgledalo da nije tako. I još nešto. U postojanju toga zakona ja ne tražim čuda i ne vidim sujeverje, nego naslućujem svemoćni i večni automatizam jednog poretka u kome sve činjenice same dejstvuju težinom svoga sopstvenog postojanja.

Ivo ANDRIĆ, Crna knjiga (Sveske, 1981)