Starac Zosima iz romana “Braća Karamazovi” FJODORA DOSTOJEVSKOG (1821-1881) strog je i poštovani monah osamljenik. Neposredno pred svoju smrt, prijateljima kazuje kako je pronašao put do Boga, a njegovu priču zapisuje Aljoša Karamazov.

Majka nas je rodila svega dvojicu: mene i starijeg mog brata Markela. On beše od mene stariji osam godina; plahovite i razdražljive naravi, ali dobar; nije bio podsmevač, već čudno ćutljiv, naročito u kući, sa mnom, sa majkom i sa mlađima. Učio je u gimnaziji dobro, ali se sa drugovima svojim nije zbližavao, premda se nije ni svađao. Pola godine pre svoje smrti, kad je već navršio sedamnaest godina, navadi se da ide kod jednog usamljenog čoveka u našoj varoši, koji je bio nekakav politički prognanik, proteran iz Moskve u našu varoš zbog slobodnog mišljenja…

Nasta Veliki post, a naš Markel neće da posti; svađa se i smeje se postu: Sve su to budalaštine, veli on, i nema nikakvog Boga. Našu majku i poslugu je silno uplašio, a i mene onako malog, jer iako sam tada imao svega devet godina, veoma sam se uplašio kad sam čuo te reči…I gle, šeste nedelje posta, bratu odjednom jako pozli; on je uvek bio nezdrav, grudobolan, slabe građe i sklon tuberkulozi; bio je povisok, ali mršav i slabunjav, i vrlo blagog i prijatnog lika. Da li je nazebao ili što drugo – ne znam, ali doktor dođe i posle kratkog vremena šapnu mojoj majci da se tuberkuloza ubrzala i da brat neće preživeti proleće. Poče majka plakati i veoma pažljivo moliti brata (da ga ne uplaši) da posti neko vreme i da se pričesti Svetim Božjim Tajnama, jer tada je još bio na nogama. Kad je to čuo, on se naljuti i poče da grdi hram Božji. Ali se i zamisli. Odjednom se seti da je opasno bolestan i da ga roditeljka moli da, dok još ima snage, posti i da se pričesti. Prođoše tri dana i poče Strasna Nedelja. Tada brat od utorka izjutra poče postiti. “Ja to, majko, vama za ljubav činim, da vas obradujem i umirim”, reče joj on. Zaplaka se mati od radosti, a i od žalosti: “Mora da mu je blizu kraj, kad se tako odjednom promenio”, pomisli ona. Ali brat dugo nije mogao ići u crkvu i pade u postelju tako da su ga ispovedili i pričestili kod kuće.

Nastaše dani svetli, jasni, miomirisni – te godine je Uskrs padao kasno. Sećam se brata – po svu noć kašlje, rđavo spava, a ujutro se uvek obuče i pokuša da sedne u meku naslonjaču. Takvog ga se i sećam: sedi onako tih, smeši se. Bolestan je, a lik mu veseo, radostan. Sav se duševno izmenio, tako divna promena otpoče naglo u njemu. Uđe mu u sobu stara dadilja: “Dozvoli, golube, da ti pripalim kandilo pred ikonom”. On to ranije nije dozvoljavao, čak bi ga i gasio. “Pali, mila, pali, nesretnik sam bio što sam vam to branio…”

Čudne nam se učiniše te reči; mati ide u svoju sobu i neprestano plače. Samo kad ulazi u njegovu sobu, briše oči i uzima veseo izgled. “Majko, ne plači, golubice”, kaže joj on tek, “još mnogo imam da živim, još mnogo da se radujem sa vama, a život, život je veseo, radostan”!

-Ah, mili, kakva ti je to radost kad svu noć goriš u vatri i kašlješ tako kao da ti se grudi cepaju.

-Mama – odgovara joj on – ne plači, život je raj i svi smo mi u raju, ali mi to nećemo da znamo; a kad bismo hteli da znamo, odmah bi sutra na celom svetu nastao raj…

Tako se budio i ustajao i svaki dan, sve više i više osećao nekakvu razdraganost, radujući se i sav drhteći od ljubavi. Dođe katkad doktor – starac, Nemac, Ajzenšmit. “No, šta je, doktore? Hoću li poživeti još jedan dan na ovom svetu”, šali se on obično sa doktorom. “Ne samo jedan, nego ćete još mnogo dana poživeti”, odgovara mu doktor, “živećete vi još mnogo meseci i godina”.

– Ta kakve godine, kakvi meseci – vikne moj brat – čemu čoveku toliki dani kad mu je i jedan dan dovoljan da svu sreću upozna. Mili moji, što se svađamo, jedan pred drugim hvalimo, jedan drugom uvrede pamtimo? Najbolje je da pođemo u baštu, da se provodimo i šalimo, jedan drugog da volimo i hvalimo i naš život blagosiljamo.

-Ništa od vašeg sina – kaže doktor majci dok ga je ispraćala do kućnih stepenica – on od slabosti već u ludilo pada.

Prozori njegove sobe gledahu u baštu, a bašta nam beše puna hlada od starog drveća. Drveće okitili prolećni pupoljci, doletele na grane prve ptičice, stala ih vreva, pevaju mu kod prozora. Gledajući ih i uživajući, on poče odjednom i njih da moli za oproštaj: “Ptičice Božije, ptičice radosne, oprostite mi i vi jer sam i pred vama zgrešio”. To već niko od nas nije mogao da shvati, a on od radosti plače: “Da, takva je Božja slava bila oko mene, ptičice, drveće, livade, nebesa, samo sam ja jedan živeo u sramoti, ja sam sve obeščastio, jer tu lepotu i milinu nikako nisam ni primetio”.

I mnogo čega je još bilo, čega se teško setiti i što je teško zapisati. Sećam se da sam jednom ušao kod njega sam i da ni kod njega tada nikoga nije bilo. Bilo je jasno veče i sunce je zalazilo, obasjavši čitavu njegovu sobu kosim zracima. Kad me opazi, on me pozva sebi. Priđoh. On me obema rukama uze za ramena i umiljato, sa puno ljubavi, gleda moje lice, ništa ne govori, samo me na časak pogleda: “No, idi sad, igraj se, živi za mene”! Ja tada izađoh i pođoh da se igram. A posle sam se u životu mnogo puta sa suzama u očima sećao kako mi je rekao da živim i za njega. I još je mnogo izgovorio divnih i prekrasnih reči, premda za nas tada nerazumljivih.

Umro je treće nedelje nakon Uskrsa, sasvim pri čistoj svesti. Premda je prestao da govori, nije se izmenio do poslednjeg trenutka svog života – gleda radosno, u očima mu radost, traži nas pogledom, smeši nam se, zove nas. Sve me je to tad potreslo , no ne suviše, premda sam mnogo plakao dok su ga sahranjivali. Mlad sam bio, dete, ali se u mom srcu sve potpuno sačuvalo. Skrilo se i do danas održalo osećanje. U svoje vreme sve je to trebalo da vaskrsne i da se odazove. Tako se i desilo.