STEVAN SREMAC (1855-1906) jedan od najznačajnih srpskih realističkih pisaca (Ivkova slava, Pop Ćira i pop Spira, Zona Zamfirova), radni vijek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i Beogradu. Iz Niša se u ljeto 1892. pismom javio sestri.

Draga sestro Desanka,

Znam dobro da je u redu bilo da ti odmah odgovorim na tvoje poslato pismo puno sadržine, ali moja je, nađavola, takva narav da koga najviše volem tome se najteže nakanjujem da pišem i naravno ti si prema tome tek sad došla na red…

Ja sam ovde već dvanaest dana. Kod nas je vrlo hladno vreme, sve oblačno i kišovito. Za ove poslednje tri godine navikao sam da si i ti tu, pa mi sad čisto neobično što te nema. Naročito te se setim posle ručka kad je vreme crnoj kafi. Sa njom je kako Bog hoće: jednoga dana dobijem s muvom, drugog dockan, a trećeg nikako. E, onda tek vidim šta sam izgubio tvojim odsustvom.

Za sve ti hvala u pismu, samo ne za onu vest koja me je porazila. Mislim na vest o gospođici Ž. Kad sam pročitao, odmah sam poletio preko vašarišta pa pravo na Nišavu. Nišava beše nabujala pa samo valja klade, zapenušila i uzburkala se pa propinje visoko talase – uzburkano sve kao u duši mojoj. Ja sam rešio bio na očajan korak. Kad sam došao na obalu nišavsku, osvrnem se još jedanput na Niš, pogledam Suvu Planinu, Vinik i Goricu, na vinograde i na sva ona mesta gde sam onako lepo tolike godine provodio. Sve mi preleti u pameti u onim trenucima: i Banja gde sam se toliko puta za pola dinara okupao (plativ 3 dinara za fijaker) i Gorica gde sam u vinogradima jeo tarane, ćevapa i slatkoga kupusa, i Vinik odakle sam – popevši se na nj – uživao u lepom izgledu.

Sve sam to, velim, gledao i osećao sad. I svemu sam tome morao okrenuti leđa, svemu tom jednoga trenutka reći zbogom. Pogledam u reku koja će me još koji trenutak talasima svojim zagrliti i ujedared skočim u vodu – pošto sam se pre toga svukao i u švimhozne se preobukao. Tako sam dešperatno stajao u vodi i razmišljao kako ću slatko večerati, i kad sam osetio hladnoću setim se da kupanje više od po sahata škodi, pa lepo izađem, obučem se i odem u kafanu na večeru. Tako sam se sretnim slučajem spasao od očevidne smrti…Pisao bih ti više, ali dosta je i ovoliko, i voleo bih da se razgovaram nego da ti pišem.

A sad primite svi naši pozdrav i poznati i nepoznati. Tetku i tetka ljubim u ruku a ostali sitnež u obraz.

23. VII 892.

Tvoj brat Steva